КО ЈЕ ПОСЛАНИК МУХАМЕД (s) ?

Када говоримо о Мухамеду, Алаховом посланику који је послат свим људима, уистину говоримо о највећој личности коју древна и савремена историја познаје. Ова констатација није изречена тек онако. Онај ко је читао његову биографију, упознао његов ахлак (морал и карактер) и његове врлине, али без верске пристрасности и личних предрасуда може потврдити исправност ове наше констатације. О овоме сведоче и они немуслимани који су коректни и правични.

  • ЊЕГОВО ПОРЕКЛО
  • РОЂЕЊЕ МУХАМЕДА (s) И ЊЕГОВО ОДРАСТАЊЕ
  • ЊЕГОВ ИЗГЛЕД (s)

  • ЊЕГОВО ПОРЕКЛО

    Он је Ебу Касим Мухамед бин Абдулах бин Абдулмуталиб. Његово порекло досеже до Аднана, једног од потомака Исмаила, Алаховог веровесника, који је син Ибрахима којег је Алах назвао Својим пријатељем, нека је мир на њих. Његова мајка је Амина ћерка Вехбова. И њено порекло досеже до Аднана који је потомак Исмаила, Алаховог веровесника, који је син Ибрахима којег је Алах назвао Својим пријатељем, нека је мир на њих.
    Каже Посланик а.с: „Доиста је Алах од потомака Исмаилових изабрао и одликовао Кенанце, од њих је одабрао Курејшије, од Курејшија је одабрао племе Бену Хашим, а од њих је изабрао и одликовао мене.“ (Сахиху Муслим)

    На основу овога Мухамед (s) потиче из породице која има најбоље порекло на Земљи што сведоче и његови непријатељи. Ебу Суфјан који је био предводник у непријатељству према Веровеснику (s) пре него је примио Ислам потврђује и сведочи о овоме пред Хераклом, бизантијским краљем.

    Од Абдулаха ибн Абаса р.а. се преноси да је Посланик (s) написао писмо Кајсару у којем га позива да прими Ислам. Послао га је по Дихјету Елкелбију и наредио му да оде код намесника Басре који ће га одвести до Кајсара.

    Кајсар је након што је Алах од њега отклонио перзијску војску кренуо ка Јерусалиму пешице да се захвали Богу на благодатима. Када је до Кајсара стигло писмо Алаховог Посланика (s) прочитао га је и рекао: “Доведите ми неког из његовог народа да се распитам о Алаховом Посланику.” Даље приповеда Ибн Абас да га је Ебу Суфјан обавестио да се налази у Шаму са неким људима трговцима из племена Курејш за време примирја између Алаховог Посланика (s) и Курејшија неверника. Ебу Суфјан каже: “Нашли смо Кајсаровог изасланика у једном делу Шама па је он пошао са мном и мојим друговима и тако смо стигли у Јерусалим. Кајсар је седео у свом друштву, на глави је имао круну, а око њега су били бизантијски великодостојници. Рече Кајсар свом преводиоцу: “Питај их ко је по сродству најближи овом човеку који за себе тврди да је Веровесник. '

    Тада Ебу Суфјан одговори: „Ја сам са њим у сродству“, па ме је поставио испред себе, а остале Курејшије су селе иза мене. Затим је позвао преводиоца којем рече: „Реци им да ћу овог испред мене питати о том човеку - веровеснику, па ако ме буде лагао, онда ће и њега у лаж утеривати“,

    а Ебу Суфјан одговори:

    „Тако ми Господара, да се не бојим да ће се и на мене лагати, лагао бих!“ Онда се Хeракл обратио преводиоцу речима: „Упитај га каквог је тај човек порекла међу њима?“ „Добро му је порекло“ – одговори Ебу Суфјан. „Да ли је неко из његове породице био владар?“ – постави друго питање Хeракл. „Није“ – одговори му Ебу Суфјан. „Да ли сте га сматрали лажљивцем пре него што је почео говорити да је посланик?“ „Нисмо“ – одлучно одговори Ебу Суфјан. „Да ли га више следе угледни, охоли и богати или сиромашни, нејаки и незаштићени?“ „Више сиромашни“, одговара Ебу Суфјан. „Повећава ли се њихов број или се смањује?“

    „Повећава се из дана у дан“

    забринуто ће Ебу Суфјан. „Има ли неко од њих да се одметне од онога у шта позива Веровесник након што је прихватио да га следи, из мржње према њему?“ „Не напуштају га“ – рече Ебу Суфјан. „Да ли се борите против њега и какав је исход борби?“ „Боримо се против њега и његових следбеника и некада нас они победе (алудирајући на битку на Бедру ), а некада им ми нанесемо пораз (алудирајући на битку на Ухуду ).“ „Има ли обичај да крши обећања и уговоре?“ „Он не крши уговоре! Још увек траје уговор између нас о забрани ратовања, па не знам да га није за време мог одсуства прекршио.“ Шта вам наређује – упита Хeракл. Наређује нам да обожавамо Алаха и да Му не приписујемо друга. Наређује нам да обављамо намаз и дајемо зекат, наређује нам благост и поштовање договора и еманета – рече Ебу Суфјан.

    Затим се Хeракл обрати преводиоцу: „Реци му да сам га питао за његово порекло, а претпостављао сам да је угледан у свом народу, јер је то био случај са свим посланицима пре њега. Питао сам те да ли је неко пре њега говорио оно што он говори. Када си ми рекао да нико пре њега није позивао у оно што он позива, рекао бих да је неко пре њега у то позивао, онда би се могло рећи да је само тај говор преузео. Питао сам те да ли сте га сматрали лашцем пре његовог посланства, па си ми одговорио да је познат по поверљивости и искрености, а рекао бих да онај који не лаже људе неће лагати ни на Господара. Питао сам те да ли је у његовој породици било владара, а ти си ми одговорио да није, па сматрам да, ако би било у његовој породици владара, онда бих могао рећи да он жели власт. Питао сам те о његовим следбеницима, па си ми потврдио да га следе сиромашни и незаштићени, а то су управо следбеници и пријашњих посланика. Затим сам те питао да ли га његови следбеници напуштају из мржње према њему, па си ми одговорио да га не напуштају, а ја ти кажем да иман не напушта искрена срца. Онда сам те питао да ли се број његових следбеника повећава или смањује, а ти си ми одговорио да се свакодневно повећава, што је случај и са иманом који се повећава у срцу верника све док се не употпуни. Питао сам те да ли се борите против њега и какав је исход тих битака, па си ми одговорио да се борите и да некада он побеђује а некада ви, што је био случај са пријашњим посланицима и обично би крајњи исход био у корист посланика. Када си ми одговорио да не крши уговоре и обећања, сетих се да ни пријашњи посланици никада нису кршили своја обећања.“

    „Ако се доиста налази код њега оно што ти говориш“ – рече Херакл – „онда је он Веровесник за којег сам знао да ће се појавити, али нисам знао да ће бити од вас (Арапа). Када бих знао да је могуће, волео бих да се сусретнем са њим, а када бих био код њега прао бих му ноге, а његово царство ће допрети до мојих ногу (тј. освојит ће Византијско царство).“

    Онда је Херакл наредио да му се гласно прочита писмо које му је упутио Ресулулах с.а.в.с., а у њему је стaјало: „У име Алаха Милостивог, Самилосног, од Мухамеда Посланика Алаховог, Хераклу, владару Бизантије. Спас нека је на онога који следи упуту. Позивам те позивом Ислама, прихвати Ислам – бићеш спашен (Еслим – Теслем), прихвати Ислам, Алах ће ти двоструку награду дати, а ако одбијеш, наследићеш грехе свих поданика у твом царству.

    О следбеници Књиге, дођите да се окупимо око једне речи и нама и вама заједничке: да се никоме осим Алаху не клањамо, да никога Њему равним не сматрамо и да једни друге, поред Алаха, боговима не држимо! Па ако они не пристану, ви реците: – Будите сведоци да смо ми муслимани!“

    Када је завршено читање писма, настала је галама и препирка присутних (због тога што Херакл нагиње ка веровању Мухамеда с.а.в.с.). Затим нам је наређено да изађемо, а када смо изашли рекао сам својим сапутницима: „Повећала се популарност сину Ебу Кебша (надимак за Хариса ибн абду-л-Узза, оца Мухамеда с.а.в.с. по млеку) до те мере да га се владари Византије плаше!“ Био сам још тада убеђен да ће вера коју проповеда Мухамед доживети експанзију, а касније ми је Алах распространио груди и прихватио сам Ислам.

    (Сахихул- Бухари)

  • РОЂЕЊЕ МУХАМЕДА И ЊЕГОВО ОДРАСТАЊЕ

    Мухамед (s) је рођен 571. године у племену Курeјш које су арапи поштовали и према њему гајили пријатељство на сваки начин. Рођен је у Меки која је била верски центар за Арабијско полуострво, у којој се налазила часна Ка’ба коју је саградио Ибрахим а.с., отац веровесника, са својим сином Исмаилом а.с., коју су арапи ходочастили и тавафили око ње.

    Отац Мухамеда (s) је умро још док је Посланик (s) био у утроби своје мајке. Након што се родио умрла му је и мајка. Живео је као сироче, а одгајао га је његов деда Абдул-Муталиб. Када му је умро и деда одгајао га је његов стриц Ебу Талиб. Његово и остала племена су обожавала кипове. Правили су их од дрвета, камена, а неке и од злата. Стављали су их око Ка’бе и били су убеђени да им они доносе корист и штету.Цео његов живот је био проткан истином и поверењем.

    Он није знао за издају, лаж, превару нити проневеру. У свом народу је био познат по поверењу и поузданости па су њему поверавали своје ствари и депозите када би ишли на пут. Такође је био познат по искреном говору. Био је познат по најлепшем ахлаку (понашању), благом и јасном говору. Људима је желео добро, волео га је његов народ. Поштован је и уважаван од ближњег и даљњег. Био је лепа изгледа да му се човек не може нагледати лепоте, нека је салеват и селам на њега. Био је лепог ахлака у сваком смислу ове речи. Рекао је Узвишени о њему: “Јер ти си, заиста, најлепше ћуди.” (Ал-Калам 4)

    О Посланику (s) јеТомас Карлајл у својој књизи “Хероји” рекао:

    “Приметно је да је Мухамед још од свог детињства био мислилац и интелектуалац. Његови другови су га назвали Ел-Емин (поуздани, поверљиви), што значи да је био искрен и поштен човек – искрен у својим делима, говору и мислима. Из његових уста није изашла ни једна реч а да у њој није било мудрости и елоквентности. Засигурно знам да је ћутао онда када није било потребе за говором, а када би проговорио – дивног ли размишљања и мудрости! Видели смо да је целог свог живота био принципијaлан, одлучан и бавио се важним, суштинским стварима. Био је племенит, доброчинитељ, неизмерно добар, богобојазан, изврстан и слободан. Био је веома озбиљан и искрен човек, но и поред тога није био груб и осоран већ флексибилан и попустљив. Окупљао је људе, био је срдачан, насмејан. Дружење са њим је било похвално, пуно љубазности, чак се шалио и забављао. Генерално, његово лице је осветљавао осмех из искреног срца и душе. Био је способан и врло галантан, по својој природи величанствен. Није га одгајала ни школа ни учитељ, био је неовисан од тога… Своје послове је обављао сам дубоко у пустињи.”

    Пре посланства је волeо да проводи ноћи у пећини Хира посветивши се Богу и био је далеко на сваки начин од глупости и бестидности које је чинио његов народ. Није пио алкохол, није се клањао киповима, није се заклињао њима нити им је приносио жртву као што је то чинио његов народ. Чувао је овце за свој народ. Рекао је Алахов Посланик: “Алах није послао ниједног веровесника а да тај веровесник није био чобанин.” Асхаби (његови другови) га упиташе: “Чак ни ти?” Он одговори: “Да, чувао сам овце становницима Меке за кират (дио динара).” (Сахихул-Бухари )

    Након што је Мухамед (s) напунио четрдесет година свог живота почиње да му се објављује објава са неба у Меки, у пећини Хира где се осамљивао и посвећивао размишљању о Богу. Преноси Аиша, мајка правоверних р.а. и супруга Алаховог Посланика:

    “Прво с чим је почела објава Алаховом Посланику, с.а.в.с., било је у виду истинитих снова. Све што би видео у сну обистинило би се попут јутарњег свитања. Касније је заволeо самоћу. Осамљивао би се у пећини Хира. Ту је боравио у побожности и проводио бројне ноћи у молитви не силазећи својима. Зато би се, претходно, снабдео храном. Када би му нестало хране, вратио би се Хатиџи, опет се снабдео као и раније и тако док му није стигла Истина за време боравка у пећини Хира.

    Мелек му је дошао и рекао: Читај! 'Не знам читати', одговорио је Мухамед, с.а.в.с. 'Затим ме је узео к себи', причао је он, 'и стиснуо толико да ме је мука спопала, а потом пустио и рекао: - Читај! 'Не знам читати', рекао сам, 'а он ме узе и по други пут, стисну к себи да ме је мука спопала, па ме пусти и рече: Читај! 'Не знам читати', рекао сам, 'а он ме опет узе и по трећи пут стегну па пусти и рече:Читај, у име Господара твога, који ствара, ствара човека од угрушка! Читај, племенит је Господар твој, који поучава перу, који човека поучава ономе што не зна. (96:1-3)

    Потом се Алахов Посланик, с.а.в.с., вратио. Срце му је јако лупало. Ушао је Хатиџи бинт Хувејлид, р.а., и рекао: 'Покријте ме! Покријте ме!' Покрили су га, док га страх није напустио, а онда је испричао Хатиџи шта се десило и додао: 'Бојим се за себе!' - Не, Бога ми! рече Хатиџа :

    Алах те неће никада понизити, јер ти обилазиш родбину, помажеш сирочад и сиромахе, гостољубив си и на страни си оних који заступају истину.


    Тада га је Хатиџа, р.а., одвела своме брату од стрица Вереки ибн Невфелу ибн Еседу ибн Абдулузау, човеку који је још у предисламско доба примио хришћанство. Добро је познавао хебрејско писмо и преписивао из Еванђеља на хебрејски језик, што је Бог хтео да преписује. Био је оронули старац и већ ослепео. – Брате мој - рекла му је Хатиџа - саслушај свог братића! - Мој братићу- рече му Верека - шта је то шта си видео?

    Алахов Посланик, с.а.в.с., испричао је Вереки случај који је доживео (видео). - То је Џибрил, кога је Бог слао Мусау - рекао му је Верека - камо среће да сам млад и да будем жив када те буде прогонио твој народ. 'А зар ће ме они прогонити?', упитао је Алахов Посланик, с.а.в.с. - Да - рече он - јер никада нико није дошао са оним с чиме си ти дошао, а да није био нападан. Ако доживим то време, помоћићу те колико год будем могао. (Сахихул-Бухари, Муслим)
    Убрзо иза тога Верека је преминуо, а у доласку Објаве настала је пауза.

    Ова сура је била почетак објаве, а затим су Посланику (s) објављене речи Узвишеног Алаха:О ти покривени! Устани и опомињи! И Господара свога величај! И хаљине своје очисти! И кумира се клони! (Ал-Муддассир 1-5)
    Ова сура је била почетак његова посланства и мисионарства па је обзнанио своје посланство.

    Почео је позивати у Ислам свој народ, становнике Меке, па је наишао на неодобравање и одбијање с њихове стране само због тога што је дошао са нечим новим, страним и чудним за њих, а тиче се њиховог живота како верског тако и политичког, економског и друштвеног.Посланик (s) није престајао с позивањем у веровање у Алаха Једног Јединог и напуштање и остављање ибадета свему другоме осим Њему Узвишеном.

    Позивао је да се напусти неразумни начин размишљања народа и оно што они обожавају. Забрањивао им је оно што је било извор њиховог задовољства, богатства и поноса па је забранио камату, блуд, коцку, алкохол. Позивао је у равноправност и једнакост међу свим људима, међу којима нема разлике осим по богобојазности. Па како ће курејшије бити задовољни да они буду изједначени са робовима, а они су елита арапа. Мисија Посланика (s) није наишла само на одбијање и неслагање већ и на вређање и узнемиравање па су га псовали, у лаж утеривали, лажно оптуживали, говорили да је луд и опсихрен и одбацили и заборавили све оно што су о њему говорили пре обзнањивања његова посланства и мисије. Њихови малоумници су га нападали и физички га узнемиравали. Абдулах ибн Месуд р.а. преноси: “Једне прилике је Посланик (s) клањао поред Ка’бе. Сакупише се курејшије па један од њих рече – Зар не видите овог дволичњака! Ко ће од вас да оде до месара, узме утробу деве и баци је на његова леђа кад падне на сеџду? Најгори и најбеднији од њих би послан да то учини. Дошао је са изнутрицом деве па је сачекао да Посланик (s) падне на сеџду и ставио ју је на његова леђа. Веровесник (s) остаде на сеџди, а неверници су се толико смејали да су се један према другом наводили. Неко оде по Фатиму р.а. која је била у близини па је она журним кораком дошла. Посланик (s) је остао на сеџди све док она није склонила са њега утробу деве. (Сахихул-Бухари)

    У овом контексту вели Муниб Ел-Езди: “Док сам био у џахилијету (предисламски период) видео сам Посланика (s) како говори људима – "О људи, реците нема другог божанства које заслужује да му се ибадет чини осим Алаха па ћете успети" – па су му неки од њих пљували у лице, неки су бацали прашину на њега, а неки су га псовали и грдили све до половине дана. Затим је дотрчала девојчица са великом посудом воде па је Посланик (s) опрао лице и руке, па рече: “О кћери, не бој се за свога оца од сиромаштва (у другом ривајету пораза) и понижења.” (Ал-Му’џемул-кебир – Ат-Таберани)

    Каже Урве бин Зубејр да је питао Абдулаха бин Амра бин Аса о најжешћим злостављањима и малтретирањима од стране мушрика према Алаховом Посланику (s) па му је овај рекао: “Пришао је Укбе бин еби Муајт Алаховом Посланику (s) док је клањао поред Ка’бе па му је обмотао одећу око врата и јако затегао како би га задавио. Пришао је Ебу Бекр р.а. ухватио га за рамена и одгурнуо га од Алаховог Посланика а.с., а затим рекао - Зар да убијете човека зато што говори: 'Moј Господар је Алах!', онога који вам је донео јасне доказе од Господара вашег? (Сахихул-Бухари)

    Ови догађаји и инциденти нису одвратили Алаховог Посланика (s) од своје мисијe па је стао пред племенима која су долазила у Меку ради хаџа (ходочашћa). Поверовала је у њега само једна мала скупина из Јесриба, данашње Медине. Договорили су се да ће му помоћи и заштитит га ако дође код њих. Посланик (s) је са њима послао Мусаба ибн Умејра, једног од својих асхаба којег је подучио учењима Ислама.
    Након свих угњетавања и мука које су му задали његови сународници Алах Узвишени је дозволио Посланику (s) и потлаченим верницима који су са њим да учине хиџру (преселе се) у Медину чији су их становници примили и дочекали на најлепши начин.Медина је постала стециште да’ве (мисије Ислама) и престоница Исламске државе.

    Посланик (s) се настанио у њој и почео их је подучавати Кур’ану и прописима вере. Становници Медине су били одушевљени његовим моралом, понашањем и врлинама па су га толико заволели да им је био дражи од њих самих. Утркивали су се ко ће му бити на услузи жртвујући богатство и драгоцености на том путу. Живели су у верничкој, духовној заједници коју је прекривала срећа. У том друштву се појавила љубав, блискост и братство међу његовим члановима па су богати и сиромашни, угледни и слаби, белци и црнци, арапи и неарапи постали исти у овој узвишеној вери. Нема разлике нити предности међу њима осим по богобојазности. Након године проведене у Медини почеле су несугласице између Посланика (s) и његовог народа који је био револтиран оним што је постигао својом мисијом. Затим се догодила и прва битка у Исламу, а то је битка на Бедру у којој су се сукобиле две различите скупине када је реч о бројности. Муслимана је било 314, а неверника 1000. Алах Узвишени је помогао Свога Посланика и његове асхабе па су победили. Након тога је уследило још битака између муслимана и мушрика, а после осам година Посланик (s) је опремио војску која је бројала 10,000 бораца. Упутили су се према Меки и освојили је. Поразили су његов народ који га је злостављао и све оне који су га малтретирали на све могуће начине и кажњавали његове следбенике на разне начине све док их нису приморали да оставе свој иметак, породицу и огњиште. Посланик (s) их је у потпуности поразио. Ова година је названа годином победе о којој каже Узвишени:Када Алахова помоћ и победа дођу, и видиш људе како у скупинама у Алахову веру улазе – ти величај Господара свога хвалећи Га и моли Га да ти опрости, Он је увек покајање примао. (Ан-Наср 1-3)

    Затим је сакупио становнике Меке и рекао: “Шта мислите, шта ћу учинити са вама?!” Рекли су: “Добро, ти си брат племенити, син брата племенитог…” Рече Посланик а.с.: “Идите, сви сте слободни!” (Суненул-Бејхекил-Кубра)

    Ово је био разлог због којег су многи од њих прихватили Ислам. Затим се Посланик (s) вратио у Медину, а након извесног времена се поново упутио према Меки с намером да обави хаџ са 114 хиљада својих асхаба који су га следили. Овај хаџ је познат као “опросни хаџ” јер је он заправо био опраштање од муслимана због скорог пресељења на ахирет (будући свет). Преселио је на ахирет у Медини у понедељак, 12. Ребиул-Eвела једанаесте године по хиџри када је и укопан. Муслимани су били толико затечени његовом смрћу да неки асхаби нису могли поверовати у то. Један од њих је био и Омер ибн Хатаб који је рекао: “Кога будем чуо да каже да је умро Мухамед (s) одрубићу му главу!” Затим је устао Ебу Бекр р.а. и цитирао речи Узвишеног Алаха:"Мухамед је само посланик, а и пре њега је било посланика. Ако би он умро или убијен био, зар бисте се стопама својим вратили? Онај ко се стопама својим врати неће Алаху нимало наудити, а Алах ће захвалне сигурно наградити." (Алу Имран 144)

    Када је Омер р.а. чуо овај ајет застао је и повукао се пред књигом Алаха с.в.т. Посланик (s) је умро у 63-ој години живота. Живио је у Меки 40 година пре посланства, а 13 година након што је постао Посланик позивајући људе у тевхид (веровање у једног Бога). Затим је учинио хиџру у Медину и остао у њој 10 година у којој му је објава настављена све док му није објављен цели Кур’ан и употпуњени Исламски прописи.

    Рекао је др. Г. Лебон у својој књизи “Цивилизација арапа”:

    “Највреднији човек по својим делима и заслугама којег је историја забележила био је Мухамед (s) Западњачки знанственици су почели на Мухамеда (s) гледати коректно, премда је верска нетрпељивост и пристрасност заслепила већину историчара па нису спознали његову вредност.”

  • ЊЕГОВ ИЗГЛЕД (s)

    Алахов Посланик (s) је био просечне висине и широких рамена, његова коса му је падала до ушних шкољки, био је најлепшег лица и ахлака (понашања). Није био ни превисок ни пренизак. Није био сасвим беле боје нити скроз тамнопут. Коса му је била између равне и коврџаве. Био је најлепшег лица међу људима блиставог као да је од сребра. Ресулулахова боја била је езхер’ул-левн (бела и блистава боја) попут бисера и имао је јаку и густу браду.

    Упитан је Џабир бин Семура р.а. да ли је лице Посланика (s) било попут сабље па је одговорио: “Било је округло попут сунца и месеца (Муслим), широких уста, широка чела, а на петама је имао мало меса. Био је беле пути, ни дебео ни мршав, ни висок ни низак. Био је крупних руку и ногу, осредњих шака. Каже Енес р.а. о Посланику а.с.: “Нисам додирнуо ни свилу ни кадифу нежнију од руке Алаховог Посланика, с.а.в.с. И нисам помирисао миск нити анбер угоднијег мириса од мириса Алаховог Посланика, с.а.в.с.“ (Погледај Сахихул-Бухари и Сахиху Муслим)