АХЛАК И ВРЛИНЕ АЛАХОВОГ ПОСЛАНИКА (s)

• ПОТПУНОСТ И ЗРЕЛОСТ РАЗУМА И ИНТЕЛЕКТА:

  Посланик (s) је достигао највиши степен савршенства мудрости и интелектуалног поимања какав нико други од људи не може имати. Каже Ел-Кади Ијад:
  “Величину ове врлине и свега што проистиче из ње потврђује свако ко прати ток догађаја, континуитет његовог начина живота, његов говор (изреке) и речитост, лепоту његове ћуди, његову непоновљиву и чудесну биографију, мудрост његовог говора и знања о Теврату, Инџилу, објављеним књигама, као и мудрости пријашњих народа и мудраца, навођење примера, вођење људи, доношење законских прописа и успостављање темеља психологије.

  Такође, треба споменути и похваљену склоност Посланика (s) према уметности и науци где су научници управо његов говор узели за модел и узор, његове смернице које су доказ у ибадету, медицини, рачунању, фарзовима (строго наређеним обавезама), међуљудским односима и др. Све ово је Алахов Посланик знао и постигао без да га је неко подучавао, без школе, без читања књига о напретку и развоју, без дружења и седења пред учењацима. Шта више, Веровесник (s) је био неписмен и ништа није знао о томе док му Aлах није распространио прса, показао му његову мисију и подучио га… Сходно свом разуму спознао је и све остало чему га је подучио Узвишени Алах од онога што ће се десити и што је било од чуда Његове моћи и величанствености Његовог краљевства. (Аш-Шифа би Та’рифи хукукил-Мустафа 1/85)

• НАДА И ВЕРА У АЛАХОВУ НАГРАДУ:

  (стрпљивост на невољама и непријатностима које су га задесиле на путу позивања ка Алаху очекујући награду од Алаха)

  Посланик (s) је био првак и предводник оних који се надају Алаховој награди. На путу позивања ка Алаху су га задесиле многе невоље па их је стрпљиво подносио и молио Алаха за награду. Од Абдулаха ибн Мес'уда, р.а. се преноси да је рекао: „Као да сада видим Веровесника, (s) како говори о једном веровеснику кога је његов народ изударао и раскрварио, па он, бришући крв са свога лица, говори: „Алаху мој, опрости мом народу, јер они не знају!“ (Мутефекун алејх)

  Рекао је Џундуб бин Суфјан р.а. након што је Посланику, (s) у борби повређен прст а из њега текла крв, па он рече: "Ти ниси ништа друго до окрвављен прст, на Алаховом путу то те задеси." (Мутефекун алејх)

• ИСКРЕНОСТ ПРЕМА АЛАХУ:

  Посланик (s) је био искрен у свим својим задаћама и пословима онако како му је и наредио Узвишени Алах. Рекао је Узвишени:Реци: "Клањање моје, и обреди моји, и живот мој, и смрт моја доиста су посвећени Алаху, Господару светова, који нема саучесника; то ми је наређено и ја сам први муслиман." (Ал-Ан’ам 162-163)

  Леп морал и дружење: Каже о њему његова супруга Аиша р.а. када је била упитана о његовом ахлаку (моралу): “Његов ахлак је био Кур’ан.” (Муснед имами Ахмед – сахих)

  Значење хадиса је да је Мухамед (s) наређивао оно што се Кур’аном наређује, а забрањивао оно што Кур’ан забрањује, радио је и одликовао се по врлинама које су споменуте у њему a остављао је све оно што је забрањено и развратно било јавно или тајно. А није ни чудо јер Мухамед (s) каже: “Послан сам да усавршим 'мекариме ахлак' –племенитост и лепе особине код људи.” (Сахиху Муслим)

• АЛАХ УЗВИШЕНИ ГА ЈЕ ОПИСАО РЕЧИМА:

  ‘"Јер ти си, заиста, најлепше ћуди." (Ал-Qалам 4)

  Каже Енес ибн Малик р.а.: “Служио сам Алаховог Посланика десет година, ноћу и дању, у кући и на путу. Знао сам његово стање и околности. Алахов Посланик (s) је био најлепшег морала.” (Мутефекун алејх)

  Такође каже: “Веровесник (s) није вређао, није био бестидник и није проклињао. За неког од нас кога је хтeо укорити само би рекао – Шта му је, чело му се упрашило!” (Сахихул-Бухари)

• ОДГОЈ:

  Од Сехла ибн Са'да р.а., се преноси да је једном приликом Божијем Посланику, (s) , са чије десне стране се налазио један дечак, а са леве неки старији људи, донесено неко пиће па се он (s) напио а потом се обрати дечаку: 'Допушташ ли да прво дам овим људима да се напију?' - Не, тако ми Алаха! - одговорио је дечак - не могу свој ред (удео) од тебе препустити никоме! Чувши одговор, Божији Посланик, (s) , му је посуду са пићем дао у руке.” (Мутефекун алејх)

• ЉУБАВ ПРЕМА ПОМИРЕЊУ:

  Од Сехл бин Са’да се преноси да су се становници места Куба посвађали до те мере да су се гађали каменицама па је Алахов Посланик (s) био обавештен о томе, а затим је рекао: “Поведите нас да их помиримо.” (Сахихул-Бухари)

• НАРЕЂИВАЊЕ ДОБРA И ОДВРАЋАЊЕ ОД ЗЛА:

  Од Абдулаха ибн Абаса р.а. се преноси да је Посланик (s) једном видео златни прстен на руци некаква човека. Сместа му га је узео и бацио рекавши: „Појединци међу вама као да желе узети у руке жеравицу и држати је!“· Након што је он отишао са тога места, неко упита онога човека: – Зашто не узмеш прстен и не извучеш какву корист од њега? – Овај узврати: – Тако ми Алаха, нећу га узети након што га је Алахов Посланик бацио!
  (Сахиху Муслим)

• ЉУБАВ ПРЕМА ЧИСТОЋИ:

  Од Мухаџира бин Кунфуза се преноси да је једном отишао Посланику (s) а он је био вршио малу нужду. Назвао му је селам, а Посланик (s) му није узвратио све док није узео абдест, извинио се, а затим рекао: “Не волим да спомињем Алахово име осим када сам чист.” (Сунен Еби Давуд)

• ЧУВАЊЕ ЈЕЗИКА:

  Рекао је Абдулах ибн Еби Еуфа: “Алахов Посланик је пуно чинио зикр, а мало се шалио и забављао, одужио би намаз, а скратио хутбу, и никада није одбио да помогне удовици и сиромаху.” (Сунену-Несаи, шејх Албани га је оценио веродостојним у “Сахихул-џами’: 5005)

• Excelling in Acts of Worship:

  Аиша р.а. преноси да је Алахов Посланик толико клањао ноћу да би му ноге отекле па је рекла: “О Алахов Посланиче, зашто то чиниш, Алах ти је опростио све грехе које си починио и које ћеш починити?” Он (s) одговори: “Зар да не будем захвалан роб?” (Мутефекун алејх)

• ХУМАНОСТ И БЛАГОСТ:

  Од Ебу Хурејре се преноси да је рекао: “Дошли су Туфејл б. Амр Ед-Девси и његови људи до Веровесника (s) и рекли: 'О Алахов Посланиче, племе Девс се узохолило и одбило Ислам, па упути Алаху дову против њих.' Неко је рекао: 'Уништено је племе Девс!' А Посланик (s) је казао: 'Алаху мој Ти упути Девс и доведи ми их.” (Мутефекун алејх)

• ЛЕПОТА ИЗГЛЕДА:

  Бера`б. Азиб, р. а. преноси: „Алахов Посланик (s) је био средњег раста, широких плећа, коса му је падала преко ушију, у црвеном огртачу. Никад нисам видeо никог лепшег од њега.“ (Мутефекун алејх)

• ОДРИЦАЊЕ ОД ДУЊАЛУКА (ОВОГ СВЕТА):

  Од Абдулаха бин Месуда се преноси да је Алахов Посланик, с.а.в.с., спавао на хасури а када је устао видели су се трагови хасуре на његовом телу. Рекли смо: "Алахов Посланиче, да ти направимо простирку!" Рекао је: "Што се тиче мене и дуњалука, ја сам на њему као јахач који се задржи у хладу испод стабла а затим оде и остави га.” (Сунену Тирмизи, Албани га сматра веродостојним у Сахиху сунени Тирмизи)

  Од Амра б. ел-Хариса, р.а. преноси се да је рекао: "Алахов Посланик (s) када је умро, иза себе није оставио ни динара ни дирхема, нити роба нити робињу, нити било шта, осим мазге Ел-Бејда коју је јахао, оружја и комад земље коју је поклонио путницима намерницима.” (Сахихул-Бухари)

• ВЕЛИКОДУШНОСТ И ДАРЕЖЉИВОСТ:

  Од Сехлa ибн Са'да р.а. се преноси да је нека жена донела Посланику (s) саткану бурду (огртач) и рекла: 'Саткала сам је својом руком да бих те њом огрнула.' Алахов Посланик (s) ју је узео и изашао је нама, а на њему тај огртач. Неко рече: 'Обуци ме њиме, како је лепа.' Алахов Посланик (s) рече: 'Добро.' Алахов Посланик (s) је сео у меџлис, а затим се вратио, смотао огртач и послао га њему. Људи му рекоше: 'Ниси добро учинио!' Алахов Посланик (s) га је обукао зато што му је требао, а ти си га затражио, а знао си да он не одбија онога ко затражи.' Он рече: 'Нисам га затражио да бих га обукао него да ми буде ћефин.” (Сахихул-Бухари)

• СНАГА ИМАНА И ОСЛОНАЦ НА АЛАХА:

  Од Ебу Бекра Ес-Сидика р.а. се преноси да је рекао: “Гледао сам у стопала мушрика који су били изнад наших глава док смо ми били у пећини па сам рекао – О Алахов Посланиче, kада би се само сагнули видели би нам ноге.” Мухамед, (s) смирено је одговорио: “Ебу Бекре, шта мислиш о двојици са којима је Алах трећи!?” (Мутефекун алејх)

• НЕЖНОСТ И ЉУБАЗНОСТ :

  Ебу Катаде р.а. преноси: “Једне прилике је Алахов Посланик (s) изашао међу нас, а Умама бинт Ебил-Ас је била на његовом рамену. Клањао је па када би био на руку’у спустио би је, а када би се подигао и њу би подигао.” (Мутефекун алејх)

• ОЛАКШАВАЊЕ:

  Енес р.а. преноси да је Алахов Посланик (s) рекао: “Доиста када почнем клањати пожелим да одужим с намазом па чујем плач детета те због мајчине бриге због плача свог детета скратим и олакшам.” (Бухари)

• БОГОБОЈАЗНОСТ И ПОБОЖНОСТ:

  Ебу Хурејре р.а. преноси да је Веровесник (s) рекао: “Некада се вратим својој породици па нађем хурму која је пала на моју постељу. Подигнем је како бих је појео, а затим се побојим да није можда садака па је бацим.”
  (Мутефеkун алејх – Посланику (s) је било забрањено да једе садаку)

• УДЕЉИВАЊЕ:

  Енес ибн Малик приповеда: “Када би неко затражио од Посланика (s) нешто од овосветских ствари што би га приволило да прими Ислам он би то дао. Дошао му је један човек па му је Посланик (s) дао стадо оваца које би испунило простор између два брда. Овај се човек вратио своме народу и рекао – О народе, примите Ислам, заиста Мухамед удељује небојећи се сиромаштва.” (Сахиху Муслим)

• ВОЛЕО ЈЕ САРАДЊУ:

  Од Аише р.а. се преноси да је рекла када је била упитана: "Шта је имао обичај Посланик, (s) , радити у кући?" Рекла је: "Био је на услузи укућанима, па када би наступио намаз, излазио би да клања.” (Сахихул-Бухари)

  Преноси Бера’ бин Азиб р.а.: “Видео сам Веровесника (s) на дан Хендека како преноси земљу док му се груди и стомак нису упрашили. Ту је био један песник који је цитирао стихове Абдулаха ибн Ревахе: "Алаху да није Тебе ми не би упућени били, не би зекат делили ни намаз обављали, па спусти на нас смиреност и учврсти ноге када се с непријатељом сусретнемо. Заиста су они према нама неправду учинили. Када желе смутњу ми ту смутњу одбијемо, подижући глас код речи “одбијемо”. (Мутефекун алејх)

• ИСКРЕНОСТ:

  Аиша р.а. говори о Посланику (s) : ”Особину коју је највише презирао је била лаж. Једном је један човек причао у присуству Посланика (s) и лагао. Није се могао смирити док се овај није покајао”. (Сунену Ет-Тирмизи и шејх Албани га је оценио веродостојним у делу” Сахиха” 2052.)

  О његовој искрености сведоче и његови непријатељи. Ебу Џехл који је био један од најжешћих његових непријатеља рекао му је једног дана:“ О Мухамеде, ја не кажем да си ти лажов, али се не слажем са тобом у ономе са чиме си дошао и у штa позиваш. “ Па је Узвишени Алах објавио: "Ми знамо да тебе заиста жалости то што они говоре. Они, доиста, не окривљују тебе да си ти лажац, него неверници поричу Алахове речи." (Ал-Ан’ам 33)

• ВЕЛИЧАЊЕ АЛАХОВЕ СВЕТОСТИ:

  Аиша р.а.вели: "Алахов Посланик није никада бирао између две ствари, а да није изабрао (ону) лакшу, осим да то буде грех, па ако би то био грех, био би далеко (најдаље од свих) од те ствари. И никада се Алахов Посланик, није светио због себе, једино када су Алахове забране кршене па би се светио због Узвишеног Алаха." (Мутефекун алејхи)

• ВЕДРИНА И НАСМЕЈАНОСТ ЛИЦА:

  Каже Абдулах бин Ел-Харис:” Нисам видео човека да је био више насмејан од Посланика (s) ” (Сунену Тирмизи)

• ПОВЕРЕЊЕ И ОДГОВОРНОСТ:

  Његова поузданост и поверљивост су били јединствени. Становници Меке су показивали отворено непријатeљство према њему када је јавно почео позивати у Ислам, тлачили су њега и његове следбенике. Упркос непријатељству које је било међу њима њему су поверавали своје драгоцености и залоге. Поверење које је уживао је достигло врхунац када су га приморали да учини хиџру у Медину након што су га задесиле многе невоље. Наредио је свом брату од стрица Алији р.а. да сачека са хиџром три дана јер је хтео да он замени Алаховог Посланика (s) и врати све еманетe и преузете обавезе према своме народу. (Сирету ибн Хишам 3/11)

  Исти је случај и када је реч о поштовању уговора. Када је склапао уговор са Сухејл бин Амром на дан Худејбије имао је један услов па је рекао Сухејл бин Амр: “И на то да теби од нас неће доћи ниједан мушкарац, па макар био у твојој вери, а да га нећеш нама вратити.” Сухејл бин Амр је одбио нагодбу осим уз овај услов. Верници су негодовали, растужили се због тога и приговарали му. Утом је дошао, тетурајући се у оковима, Ебу Џендел ибн Сухејл ибн Амр, који је изашао с горње стране Меке и бацио се међу муслимане. - Мухамеде! - рекао је Сухејл - ово је први на кога си се ти обавезао да ћеш ми га вратити. Тада је Веровесник, с.а.в.с. рекао: “Нисмо још завршили са уговором!” - Бога ми - рече Сухејл - с тобом се онда нисам ништа ни договорио! “Остави ми га”, рече Веровесник, с.а.в.с. - Ја ти га нећу оставити - рече Сухејл. “Напротив, учини то ”, рече Веровесник, с.а.в.с. - Ја то нећу учинити! - рече Сухејл. Тада Ебу Џендел рече: - О муслимани, зар ћу бити враћен идолопоклоницима, а дошао сам као муслиман!? Зар не знате шта сам све доживео!? Био сам због Алаха кажњаван тешком казном!” Алахов Посланик (s) га је вратио Сухејл бин Амру и испоштовао договор. (Сахихул- Бухари)

  Рекао је Посланик (s) Ебу Џенделу: “Стрпи се и надај се награди, Алах ће теби и онима који су са тобом потлачени дати излаз. Ми смо склопили примирје са овим народом и између нас и њих постоји уговор којег ми нећемо прекршити.” (Муснед имами Ахмед)
  
  Затим се Веровесник (s) вратио у Медину. Потом му је дошао Ебу Бесир, Курејшија муслиман, али су курејшије послале двојицу људи да га затраже. Рекли су: “Држи се обавезе коју си нам дао.” Предао им га је и они су га одвели.

• ХРАБРОСТ И НЕПОКОЛЕБЉИВОСТ:

  Каже Алија р.а.: “На дан Бедра смо се крили иза Алаховог Посланика (s) , а он је био најближи непријатељу и најјачи од свих.” (Муснед имами Ахмед)

  Када је реч о његовој храбрости ван ратних похода Енес бин Малик каже о њему: “Посланик, с.а.в.с. је био најбољи, најхрабрији и најдарежљивији човек! Једне ноћи су се становници Медине преплашили, па је једна група кренула у правцу тог гласа. Успут сусретоше Посланика, с.а.в.с., који се враћао јашући неоседлана Ебу Талхиног коња, а на врату му је била обешена сабља, па рече: „Не плашите се, не плашите се!“ Затим рече: “Видели смо га како трчи, или је рекао “трчао је”. (Мутефекун алејх)

  Значи имао је коња, а становници Медине су чули некакав глас па су престрављени изашли да виде о чему се ради. Затим су срели Алаховог Посланика (s) како сам долази из правца одакле су чули глас. Смиривао их је на неоседланом коњу. Ситуација је захтевала брзо реаговање, а имао је сабљу јер му је била потребна. Обавестио их је да је коњ на којем је јахао био брз и није чекао људе да изађу и виде о чему се ради.

  У бици на Ухуду Посланик (s) је консултовао своје асхабе р.а. па су асхаби били за борбу. Мухамед (s) је сматрао другачије, али је прихватио њихово мишљење. Асхаби р.а. су се покајали када су видели да он (s) сматра другачије па Енсарије рекоше: “Вратили смо се Посланику (s) и рекли – Прихватамо твоје мишљење." На то Посланик (s) рече: “Не приличи Посланику да одустане од борбе када обуче ратни оклоп.” (Муснед имама Ахмеда, Албани га сматра веродостојним у делу “Ас-Сахиха: 1100)

• ДАРЕЖЉИВОСТ И ДОБРОТА:

  Абдулах б. Абас, р.а., је рекао:"Алахов Посланик, с.а.в.с. је био најдарежљивији међу људима, а најдарежљивији је био у рамазану, када се Џибрил састајао с њим. Џибрил се састајао с њим сваку ноћ током Рамазана када је заједно с њим учио Кур'ан. Алахов Посланик, с.а.в.с., када би се с њим састао, био је дарежљивији од ветра који доноси плодоносну кишу?!" (Мутефекун алејх)

  Ебу Зер, р.а., прича:: - Када сам једном приликом био са Веровесником, с.а.в.с. он је, угледавши Ухуд, рекао: “Не бих волео да ми се ово брдо претвори у злато и да код мене остане од тога и један неподељен динар дуже од три дана, изузев динара кога бих чувао за плаћање дуга и удељивање људима овако и овако” показујући и десно, и лево, и иза се. (Сахихул-Бухари)

• СТИД:

  Преноси се од Ебу Сеида, р.а., да је рекао: "Посланик, с.а.в.с. је био стидљив попут девице у њеној соби, тако да, када би видeо нешто што му се не би свиђало, знали бисмо то по његовом лицу." (Мутефекун алејхи)

• ПОНИЗНОСТ:

  Посланик (s) је био најпонизнији човек. Када би улазио у џамију не би се разликовао од својих асхаба. Приповеда Енес ибн Малик: “Једне прилике смо седели у џамији са Послаником (s) па је ушао неки човек на камили. Сишао је и свезао ју је у џамији, а затим рекао: “Ко је од вас Мухамед?” Посланик (s) је био наслоњен међу својим асхабима. Рекли смо: “Овај бели човек који је наслоњен…” (Сахихул-Бухари)
  Ово је знак да се није истицао и разликовао од својих асхаба.

  Није му било мрско, нити се охолио да пође са сиромахом, слабашним, или неким ко има неку потребу све док му је не испуни. Преноси се од Енеса, р.а., да је једна жена била мало поремећена у памети, но рекла је: - Божији Посланиче, требаш ми нешто! 'О мајко тога и тога', рече јој, ' Реци шта ти треба, па да ти удовољим потреби!' Затим се с њом издвојио украј пута, док она није испричала шта је хтела.” (Сахиху Муслим)

• МИЛОСТ И САМИЛОСТ:

  Преноси се од Ебу Месуда ел-Енсарија, р.а., да је говорио: - Дошао је неки човек Алахову Посланику, с.а.в.с. и потужио му се речима: -Ја не присуствујем сабах-намазу због имама који одуговлачи у намазу. Ебу Месуд даље каже: - Никад раније нисам видeо Алахова Посланика љућег него тада; рекао је: 'О људи, међу вама, заиста, има оних који џемат (скуп) разгоне; онај који предводи џемат нека не одуговлачи с намазом, јер иза себе има старих и слабих особа, те оних који имају неку потребу!' (Мутефекун алејх)

  Усаме бин Зејд приповеда: Кћер Алаховог Посланика, (s) поручила је Алејхиселаму да јој је дете на умору, те да дође код ње. Алејхиселам ју је посeламио и поручио јој: “Заиста Алаху припада све што узме и све што подари, и код Њега је свакој ствари рок одређен, па нека се стрпи имајући на уму да ће и за то бити награђена." Затим је поново послала по њега, заклињући га да дође. Тада је Алејхиселам пошао, а с њиме су кренули Сеад ибн Убаде, Муаз ибн Џебел, Убеј ибн Каб, Зејд ибн Сабит и још неколико асхаба, р.а. Дете је дато Алаховом Посланику, (s) који га узе у наручје док му је душа хроптала и тада Посланик заплака када га угледа у таквом стању. Сеад ибн Убаде му на то рече: "Шта је то о Алахов Посланиче? Ово је рахмет (самилост) коју је Алах усадио у срца робова Својих. А по једном другом ривајету:..у срца оних Својих робова које је Он одабрао; заиста је Алах милостив према оним Својим робовима који су самилосни према другима.” (Мутефекун алејх)

• БЛАГОСТ И ПРАШТАЊЕ:

  Енес, р.а, преноси да је једном приликом ишао са Послаником с.а.в.с. а на њему се налазио неџрански огртач са веома грубим рубовима, па га је стигао неки бедуин и тако јако повукао за огртач да сам видeо трагове његових рубова на врату Посланика, с.а.в.с, а затим је рекао: “О Мухамеде, нареди да ми дају од Алаховог иметка који ти поседујеш!” Посланик с.а.в.с. се окренуо, насмешио и наредио да му дају одређену своту.” (Сахих)

  Такође још један од примера благости Алаховог Посланика (s) је и хадис од Зејда бин Сеане који је био јеврејски свећеник. Наиме, он је позајмио Посланику (s) одређени износ који му је био потребан како би придобио нечија срца. Приповеда Зејд: “Два или три дана пре истека рока за враћање дуга Алахов Посланик (s) је изашао на џеназу (покоп) једног енсарије, а са њим су били Ебу Бекр, Омер, Осман и скупина асхаба. Када је клањао џеназу пришао је једном зиду и сео на њега. Повукао сам га за крајеве огртача, погледао га љутито и рекао – Зар ми нећеш вратити моје право, о Мухамеде?! Тако ми Алаха, ви синови Абдул Муталиба одуговлачите са враћањем дуга! Даље приповеда Зејд – Погледао сам у Омера бин Хатаба, превртао је очима од љутње, стрељао ме погледом и рекао: “О Алахов непријатељу! Зар Посланику, (s) , говориш оно што чујем и радиш оно што видим?! Тако ми Oнога коji га је послао са истином да не мрзим да урадим нешто пре њега разбио бих ти главу сабљом!” Посланик, (s) , је смирено гледао Омера пре него му се, осмехујући, обрати: “О Омере, мени и њему је било потребније нешто друго, а не то. Мени си требао наредити да му лепо вратим дуг, а њему да лепо тражи свој дуг.” А затим додаде: “Остало је још три дана до истека рока (дуга)”. Потом је наредио да му се врати његов дуг и још 20 прегршта више због страха којег је претрпео. Омер, р.а., изненађен, поведе човека, и врати му Послаников, (s) дуг и увећа му за 20 прегршти као што му је Посланик, (s) , наредио. На Зејдовом лицу указа се зачуђеност. Зашто си ми повећао више од мог права? – упита Зејд. А Омер, р.а. му одговори: “Зато што ми је Посланик, (s) , тако наредио као надокнаду због страха којег си претрпео.” Човек тада упита Омера: “Знаш ли ко сам ја о Омере?” Не! А ко си ти? – упита Омер? Ја сам Зејд б. Сеане – одговори човек. Рабин? – упита Омер. Да, рабин – одговори Зејд. Омер, р.а., га тада упита: “Шта те је навело па си Посланику, (s) , урадио оно што си урадио и рекао оно што си рекао?” Зејд рече: “О Омере, није остало ништа од знакова посланства а да нисам приметио на његовом лицу када сам га погледао осим две ствари које нисам био испитао: његова благост претеже срџбу а осорост још више повећава његову благост. То сам испитивао код њега. Узимам те за сведока, о Омере, да сам задовољан Алахом Господаром, Исламом вером а Мухамедом, (s) Послаником. И узимам те за сведока, о Омере, да је половина мог иметка, а ја сам најбогатији јевреј у Медини, садака за умет Мухамеда, (s) ” Рече Омер – Или некима од њих, јер их не можеш све помоћи. Рекох – Или некима од њих. Омер и Зејд се вратише код Божијег Посланика, (s) где Зејд изговори: Сведочим да нема другог бога осим Алаха и да је Мухамед, (s) , Његов роб и Његов Посланик.” Тако Зејд поверова у Алаховог Посланика (s) , помогао га је својим иметком, учествовао са њим у многим биткама, а затим погинуо у бици на Тебуку јуришајући напред. Алах се смиловао Зејду! (Сахиху Ибн Хибан)

  Вероватно највећи и најбољи пример његовог праштања се догодио када је ушао и oсвојио Меку па је сакупио њене становнике који су га на разне начине злостављали и били узрок његовог изгнанства из Меке. Обратио им се када су се сакупили у џамији: “Шта мислите да ћу с вама учинити?“ Они рекоше: “Само добро, а ти си племенити брат и син племенитог брата.“ А он им рече: “Идите, сви сте слободни!” (Суненул-кубра Бејхеки, a бележи га и Тирмизи)

• СТРПЉЕЊЕ:

  Алахов Посланик (s) је био пример стрпљивости. Пре посланства стрпљиво је подносио обожавање кипова од стране свога народа, а након што је обзнанио своју мисију сабурао је на свим искушењима и недаћама које су му задавали његови сународници, најпре у Меки, а затим и у Медини са лицемерима. Био је пример стрпљивости и онда када је изгубио своје најмилије. Преселила му је супруга Хадиџа и сва деца још за његова живота осим Фатиме р.а. Преселио му је стриц Ебу Талиб и Хамза р.а. У свим овим ситуацијама је био стрпљив надајући се награди од Алаха џ.ш. Енес ибн Малик, р.а. прича: - Ушли смо са Алаховим Послаником, с.а.в.с. код Ебу Сејфа ел-Кајна, мужа дојиље Ибрахима (сина Посланикова с.а.в.с.), па је Алахов Посланик, с.а.в.с. узео Ибрахима (у наручје), пољубио га и помирисао. Кад смо након тога опет ушли, Ибрахим је издисао, а очи Алахова Посланика, с.а.в.с. су сузиле. Тада му је Абдурахман ибн Авф, р.а. рекао: - Ти, Алахов Посланиче, (плачеш)! “Сине Авфов, суза је самилост”, рече он. Потом су уследиле и друге (сузе), да би онда Алахов Посланик, с.а.в.с. рекао: “Око (ми само) сузи, а срце тугује. Ми говоримо само оно чиме је задовољан наш Господар. Ибрахиме, ми смо твојим растанком уистину ожалошћени.” (Сахихул-Бухари)

• ПРАВДА И ПРАВИЧНОСТ:

  Алахов Посланик (s) је био праведан у свим стварима и пословима током свог живота праведно примењујући Алахов закон. Аиша р.а. приповеда: “Курејшије су се забринуле због једне жене, Махзумијке, која је нешто украла, па су рекле: ‘Ко ће се за њу заузети код Алаховог Посланика?' Рекоше: ‘А ко би се на то усудио, осим Усаме бин Зејд, миљеника Алаховог Посланика?' Па му је Усаме то рекао, а Алахов Посланик му на то рече: 'Зар ти посредујеш да се не изврши једна од Алахових казни ?!' Затим је Посланик устао на ноге и почео говорити, па је, између осталог, рекао: 'Заиста су страдали они који су били пре вас због тога што, када би међу њима украо неки племић, оставили би га некажњеног, а кад би украо неки слабић, они би над њим извршавали казну. Заклињем се Алахом, када би Фатима, кћерка Мухамедова, украла, ја бих јој сигурно одсекао руку!” (Мутефекун алејх)

• ПРАВЕДНОСТ И КАДА СЕ РАДИ О СЕБИ:

  Усејид ибн Худајр причао је и засмејавао људе па га Посланик убоде у бок а он рече: “Осетио сам бол о Алахов Посланиче.” Посланик му рече: “Узврати.” Усејид рече: “О Алахов Посланиче ти носиш кошуљу а ја је нисам имао.” Посланик (s) тада подиже своју кошуљу а Усејид га загрли и пољуби и рече: “Дражи си ми од оца и мајке, о Алахов Посланиче, ово је оно што сам хтео.” (Сунен Ебу Давуд)

• СТРАХ ОД АЛАХА:

  Алахов Посланик (s) се бојао Алаха више од свих људиИбн Месуд р.а. преноси да му је Веровесник (s) рекао: “Учи ми Кур’ан!” Ибн Месуд, р.а. зачуђено је упитао: “Зар да ја теби, Алахов Посланиче, учим Кур’ан, а он се теби објављује?!” Посланик је одговорио: “Волим слушати када га неко други учи.” Ибн Месуд р.а. каже: “Учио сам му суру Ен-Ниса све док нисам стигао до ајета: ‘А како ли ће тек бити када за сваки народ доведемо сведока, а тебе доведемо као сведока овима!’ (Ен-Ниса, 41)
  Тада ми је рекао: ‘Доста је!’ Погледао сам у њега, а његове очи су биле пуне суза.” (Мутефекун алејх)

  Аиша р.а. каже: 'Кад би се небо жестоко наоблачило, променио би боју лица (пребледео), излазио би и улазио, одлазио и враћао се, а кад би пала киша, то би од њега отишло. То би препознала по његовом лицу.' Аиша, р.а, је потом рекла: 'Упитала сам за разлог.' Он је одговорио: 'Може да буде, о Аиша, као што је рекао народ Ад: 'И кад угледаше облак на обзорју, који се према долинама њиховим кретао, повикаше: 'Овај нам облак кишу доноси.' (Ел-Ахкаф, 24) (Мутефекун алејх)

• ЗАДОВОЉСТВО И БОГАТСТВО ДУШЕ:

  Преноси Омер бин Хатаб р.а.: “Ушао сам код Алаховог Посланика (s) који је седео наслоњен на скромну постељу сашивену од палминог влакна, а под главом је имао јастук од грубе тканине, напуњен палминим лишћем. Код његових ногу је било сакупљено лишће мимозе (користило се за штављење), а код главе окачена неуштављена кожа. Видио сам трагове хасуре на његовом боку па сам заплакао. Рече Посланик (s) – Шта те је расплакало? Одговорио сам: “Римски и перзијски краљеви живе у раскоши, изобиљу, а ти, Алахов Посланик, живиш овако! Тада Посланик (s) рече: “Зар ниси задовољан да њима припадне дуњалук (овај свет), а нама ахирет (будући свет)?” (Мутефекун алејх)

• ЖЕЛЕО ЈЕ СВИМ ЉУДИМА ДОБРО ПА ЧАК И СВОЈИМ НЕПРИЈАТЕЉИМА:

  Преноси Аиша р.а. супруга Веровесника (s) : “Питала сам Веровесника (s) – Јеси ли имао тежи дан од дана Ухуда? Посланик (s) одговори: Да, Аиша, доживео сам од твог народа оно што сам доживео, али најтеже што сам доживео је на дан Акабе. Тога дана сам себе изложио Ибн Абд Jа’лилу б. Абдулкулали (тражио сам од њега да ме заштити од напада и узнемиравања курејшија када сам позивао људе у Ислам) па није удовољио мом захтеву. Отишао сам са бригом на лицу. Нисам дошао к себи све до места Карну Сеалиб. Подигао сам главу, а изнад мене је био облак који ме је прекривао. Погледао сам, а у њему је био Џибрил. Позвао ме је и рекао: “Алах Узвишени чуо је говор твога народа, оно што су ти рекли и шта су ти одговорили. Он ти шаље Мелека брда да му наредиш оно што желиш да им уради. Потом ми се обратио Мелек брда, назвао ми селам и рекао – Нареди што желиш. Ако желиш сравнићу над њима два брда изнад Меке? Посланик, с.а.в.с. одговори: “Не, већ се надам да ће Алах из њихових кичми извести оне који ће само Њега обожавати и који Му неће ни у чему ширк чинити.” (Мутефекун алејх)

  Преноси Ибн Омер:
  “Кад је умро Абдулах бин Убеј ибн Селул дошао је његов син Абдулах бин Абдулах Алаховом Посланику (s) и тражио од њега да му да своју кошуљу како би му послужила за кефине своме оцу па му Посланик (s) даде своју кошуљу. Затим га је Абдулах замолио да клања џеназу његовоме оцу па је Посланик (s) устао да му клања џеназу. Затим је устао Омер, повукао за одјећу Алаховог Посланика и рекао: “О Алахов Посланиче, зар ћеш њему клањати џеназу, а Алах ти је то забранио?!” Алахов Посланик (s) одговори: “Алах је мене одабрао над другима.”
  А затим настави: Молио ти опроста за њих или не молио, молио чак и седамдесет пута, па ћу ја молити и више од седамдесет пута.” Рече Омер – Он је Мунафик (лицемер). Па је Посланик (s) клањао џеназу, а Алах Узвишени је објавио: И ниједном од њих, кад умре, немој молитву обавити, нити сахрани његовој присуствовати… (Ат-Тавбах 84) (Мутефекун алејх)